Dok su druge devojčice bile Pepeljuge, Snežane, nekakve prelepe princeze koje čekaju i veruju u bajku, ja sam još kao dete izabrala da budem „Devojčica sa šibicama“, potpuno svesna težine koju biram jer sam osećala: takva sam, ne vredi. One su odrasle i zaboravile su na svoju bajku. Gledam ih sada, nije im išlo da postanu princeze, negde je zapelo. Valjda su prinčevi zaboravili da se iz bajke presele u prisutnu stvarnost. Ipak, ja nisam zaboravila da sam devojčica sa šibicama  jer bih odustala od svog izbora, ne bih više bila verna sebi.

Nikada nisam čeznula za tom raskošnom haljinom koja oduzima dah. Nije mi bila važna ta svetlucavost i takva lepota. Nisu me fascinirale takve bajke. Srećan kraj mi je bio suviše lažan iako sam bila mala i iako je tada lako bilo verovati. Ipak, nisu me ubedili. Nešto mi se tu nije sviđalo. I tada sam uviđala da neću u životu birati takvu sreću. Bila sam u pravu. Dok su Snežane i Pepeljuge rasle, rasla je i Devojčica sa šibicama i davala je sve što može da pruži i u tome je jedino nalazila smisao. I nije nikada ništa tražila, zato je dobijala istinitu sreću.

Izvor: vectorpaint.blogspot.com
Izvor: vectorpaint.blogspot.com

U ovom vremenu,  to je prokletstvo, ali ima i te kakav značaj, ogroman. One su čeznule da odrastu, ja sam tražila kome još mogu da pomognem, da usrećim, i uvek tako u krug… Tražila sam ko to traži zagrljaj, kome treba toplina, kome mogu da spasem dan. Nalazila sam te ljude i davali sam im koliko su tražili; i nisam gubila, nikada. Ljudi su mi davali ono što mi je potrebno, bili su tada srećni. Oooo da, bilo je teško biti ona, nekada je to značilo samoća i neprihvatanje, ali nikada se nisam povukla.

Još kao dete odustala sam i od Alise od zemlji čuda, od Zlatokose sam imala samo njenu zlatnu kosu, tako mi je barem mama govorila. Međutim, bila sam uvek drvo u knjizi „Dobro drvo“ i zaklela sam se uvek ću biti drvo. I vraćam se od onda toj knjizi ponekad, da zamrzim onog dečaka baš svaki put, branim i čuvam dobro drvo i divim mu se. Trudim se da oprostim dečaku ceo život i ne ide mi nikako. Ipak, vremenom, prepoznala sam ga u mnogim ljudima kojima sam oprostila. I njemu ću nekada, možda, kada dovoljno budem ostarila.

Oskar Vajld – “Srećni princ“ bio je moj izbor. Pitam se sada kako sam kao dete birala te priče i bajke u kojima nema iluzija, lažnih uverenja. Možda sam bila previše realno i mudro dete. Još tada izabrala sam goli, surovi život. Znala sam već tada da je život baš ovakav. I zaista, bio je takav, još uvek je i uvek će biti. Sreća je u sitnicama, u našim kreacijama, nigde drugde. Nema je u onome „zauvek“, ne stanuje ni iza gora ni sedam planina, ne postoji u ovom ludom vremenu „do kraja života“. Život je nešto drugo. Šamara dok ga ne naučiš da može i drugačije.

"Zašto danas ne bih napravila mudar izbor?" - Dragana Bačanek, životni trener / Izvor: genius.com
„Zašto danas ne bih napravila mudar izbor?“ – Dragana Bačanek, životni trener / Izvor: genius.com

Imam 25 godina, zvuči mi prekasno za usavršavanje takvih lekcija, ali u sebi budim neočekivanu nadu i mladost lepote i tek sad počinjem da živim. Ne dam sebe, ne dam! Večito kasnim jer uvek negde žurim, da ne izgubim nešto što svakako nemam. I tako žurim, i postojim ja, devojčica sa šibicama.

Drugačija je moja sreća od vaše. Nije joj potreban poziv na buđenje jer niste vi odgovorni za nju, možete samo da budete njen deo, ali ne i njena srž. Ne očekujem ja od ljudi da me učine srećnom, očekujem samo da prate moju sreću. Sreća je u davanju, makar što se mene tiče. Ne treba mi vaš deo da bi moja sreća bila potpuna.

Pitam se šta bi se desilo da sam izabrala ogromnu haljinu, bundevu i kočiju zlatnu. Zamislite mene kao Pepeljugu? Ne ide… Ništa, baš ništa ne bi bilo… u ponoć bi nestalo baš sve i bajka bi se pretvorila u krpeni i goli život. E zato ne volim bajke! Pričajte o životu, o živom životu…

Ostavite komentar