Dragi stranče,

Ne želim da te nagovaram da od čitavog sveta ti odabereš da dođeš u moj grad koji, iskrena da budem, nije tako luksuzan i primamljiv na slikama. Nikako ne želim da ti namećem svoje subjektivne stavove koje sam gradila u ovom gradu protekle 24 godine. Želim samo da ti prepričam jedno moje čarobno veče u Beogradu, i da ti napomenem da se takve noći ovde dešavaju vrlo spontano, onda kada ih najmanje očekuješ. Ali isto tako, moram da ti kažem i da se one u mom gradu zaista dešavaju često, iznenadiće te onda kada sasvim bezazleno izađeš iz kuće da prošetaš.

BEOGRAD KAKVOG NE ZNATE! (FOTO)

Jedno baš takvo veče dogodilo se u jeku proleća. Nastupio je maj, doduše nešto hladniji od onog kakvog smo ga navikli. Posle nekoliko dana neprestane kiše i niskih temperatura došao je i jedan topliji, sunčani dan, bio je vikend i svi smo pojurili da upijemo svoju dozu pozitive. Te magične noći o kojoj ću ti sada pričati, Beograd je bio sve ono što u njemu volim. Najbolja drugarica i ja našle smo se da prošetamo i ispunimo slobodno vreme. Zalazilo je sunce na Kalemegdanu, a oko nas tog dana intenzivno se osećala neka posebno beogradska energija. Džabe je, dragi stranče, da ti je sada opisujem, prepričavam i dočaravam. Ako je nikada do sada nisi osetio nećeš je shvatiti onako kako treba ni da ja sada ovde ispunim sto redaka, ali potrudiću se, obećavam.

00000023Oko nas bilo je poprilično ljudi, baš isto kao mi, opčinjenih zalaskom i pogledom sa tvrđave. Kada staneš na to brdašce nadomak beogradskog najpoznatijeg spomenika Pobednik, pogled ti se pruža na dve reke, nekoliko različitih krajeva grada, a najviše na deo koji ja posebno volim, a koji se zove Novi Beograd. On se dosta razlikuje od starog grada, jer kao što ti i samo ime govori – Novi, prepun je modernih građevina, pa kada se upale svetla ponešto ti, tako izdaleka, čak zaliči i na skromniju verziju Las Vegasa. Za vreme tog zalaska sunca, Beograd je u mojim očima dosta ličio na onaj iz davnih vremena, o kojima su nam pričali roditelji, bake, deke, tetke, teče. Ipak, sada živimo u vremenu „slikaj sve što vidiš pred sobom“, pa je iznad radoznalih očiju uglavnom dominirala i neka vrsta foto-aparata, i u žurbi da se zauvek sačuva taj sveti momenat, Beorad se ipak pomalo razlikovao od onog kakvog ga pamte naši stari.

Dok smo se i nas dve trudile da zabeležimo tu mešavinu boja iznad nas, začule smo u daljini gitaru i nekoliko glasova kako zajedno pevaju. Baš kao da sam ja tražila, jer gitara pod otvorenim nebom jedna je od 10 stvari koje najviše uzbuđuju moju dušu. Odlazimo do kalemegdanskih bedema gde vidimo grupicu mladih ljudi. Predvodio ih je čovek koji je savršeno udarao po gitari, i kao po nekom pravilu kako gitarista treba da izgleda, imao dugu kosu. Ta mlađa ekipa, oduševljena njegovim sviranjem i pevanjem, prkosila je pravilima uštogljenih trendova, pućenja ispred aparata i sedenja po fensi kafićima. Nisu čak ni gledali u svoje mobilne telefone, pa mi se valjda zato toliko intenzivno probudio osećaj Beograda iz davnih dana. Zauzeli su samo podnožje čuvenih kalemegdanskih bedema i doslovno nisu marili za svet oko sebe, već su stvarali energiju zbog koje se Beograd toliko voli. Nas dve, večiti zaljubljenici u ovakve posebne atmosfere, kako smo ugledale situaciju koja se odvijala ispred nas, tako smo momentalno zauzele poslednje slobodno mesto na zidinama. Pridružile smo se masi ljudi koja je tako poređana niz bedem formirala oblik koji podseća na vozić. I tu smo sasvim neplanirano provele naredna dva sata.

00000024U početku je svako od nas pevao tiho, vodeći se onim da je neprijatno petljati se među ljude koje ne poznaješ. Ali eto, naravno, taj beogradski duh vrlo brzo nas je oslobodio utvrđenih društvenih normi. Kako je padala noć, tako je rasla jačina decibela naših glasova. Činilo se kao da zvezde padaju po nama. Možda ćeš se sada ironično nasmejati, ali kunem ti se, osećaj da zvezde padaju po tebi zaista postoji, i želim ti da ga doživiš više od jednog puta u životu. Kao da blještimo i poklanjamo svetlost čitavom gradu. Neko je trebalo da dojavi onima iz EPS-a da te večeri ugase struju, jer Beogradu ove noći nije potrebna. Pevanje više nije dopiralo samo iz podnožja, već je čitav zidić iznad reke vikao u glas. Više nije bilo bitno da li znaš ovog pored ili onog naspram sebe, zamišljeni zidovi nepoznavanja između nas rušili su se svakom novom pesmom. Grupica od svega sedam-osam ljudi koja je započela ovaj „koncert“ toliko je bila glasna i zarazna da je čitavo okruženje postalo jedno, svi smo pevali u glas i dobacivali im muzičke želje. Mnogi koncerti na kojima sam bila nisu bili ravni ovoj spontanosti razmena emocija među strancima kao što je to bilo u ovoj noći. Baš kao da sam uzela sve one najlepše priče velikih pisaca o ovom gradu i energiju tih rečenica istresla po Beogradskoj tvrđavi. Spojila nas je muzika. Ležali smo na bedemima koji su nas žuljali, drhtali od hladnoće jer je sunce već uveliko zašlo i naša dnevna odeća više nije bila dovoljna, ali osećaj kao da smo se baš tu, među svim tim ljudima, pokrili nebom, nije nam dozvoljavao da odemo. U ta dva sata shvatiš jače nego ikada koliko svako od nas ima svoju priču, svoju ljubav, to neko posebno ime koje nam odzvanja u glavi pri određenoj melodiji, svoje ciljeve, svoje strahove i sumnje, svoje avanture, svoje najbolje prijatelje, i zapravo, svaka ta priča koja nam se odvijala kroz glavu potpuno je bila slična onoj drugoj. U toj smo noći deo sebe i svojih priča pružali svetu, ostavljajući ih tu na Kalemegdanu.

00000026 (2)Sve se, dragi moj stranče, nekako neverovatno skockalo, baš kao po nekom scenariju. Čitavu tu najlepšu moguću dreku, niotkuda su „prekinule“ promoterke jednog popularnog srpskog piva, baš kada smo zakukale kako nam još samo pivo fali. Redom su nam delile konzerve, pevajući i one zajedno sa nama. Ne znam kako to ide kod vas, ali ovde u Beogradu ne postoji ništa slađe nego kada ovakve momente prepune pesme zaliješ pivom. Kao da smo bile deo nekog projekta „Učini večeras svoje sugrađane srećnim“. U engleskom jeziku postoji jedna savršena reč koja baš opisuje ovu noć, a glasi – serendipity. Neću se truditi da je prevedem, ako ne znaš šta znači a zanima te, ostavljam na tebi da pronađeš i sam je razumeš onako kako tebi odgovara.

Dragi stranče, mislim da, nažalost, ni nakon ovoliko priče nećeš shvatiti šta se to dešava u tebi dok na ovaj način osećaš moj grad. Niti šta je sve to što nas čini željnim Beograda kad god otputujemo negde preko. Jedino što ti za kraj još mogu reći jeste da onog trenutka kada budeš kročio na ovo mesto, ti pogledaj na bedeme, pogledaj taj zalazak sunca, udahni duboko, i seti se ove priče.

Možda pri boravku u mome gradu uvidiš i koliko se trudimo da budemo kao ostatak nekog luksuznog sveta, ali videćeš isto tako i koliko nam samo ne ide. Ova naša beogradska duša ne bi mogla da opstane ni jedan dan da živi po tom strogo propisanom sistemu. Shvatićeš sve ovo onog trenutka kada napustiš moj grad, i vratiš se u svoj, verovatno mnogo lepše sređen i uređen. Možda ovde nećeš uživati u skupim lepotama, možda ćeš čekati gradski prevoz mnogo duže nego što si navikao, možda ćeš se u njemu gurati, a zatim zajedno sa nama saplitati o neasfaltirane ulice i propala obećanja onih što vladaju ovom malom zemljom, ali sigurna sam da kada se vratiš u svoj bogati grad, setićeš se mene, setićeš se ove priče, nedostajaće ti naša toplina, nedostajaće ti magične noći.

I snažno ćeš poželeti da se vratiš.

Analogne fotografije: Kristina Bijelić

Ostavite komentar