STUDENTSKI POKRET BEOGRAD · СУБОТА 27. АВГУСТ 2016.

Najavljeni novi Zakon o visokom obrazovanju između ostalog podrazumeva i uvođenje kategorije sufinansirajućih studenata, te dalje prilagođavanje fakulteta tržišnoj logici. To ne znači samo da fakulteti moraju modifikovati svoj program tako da obučavaju studente za ona zanimanja koja su u datom trenutku tražena i profitabilna, gušeći ona koja nisu, već i da moraju poslovati kao preduzeća, sa profitom kao glavnom motivacijom. Međutim, iako bi ovo predstavljalo ogromnu promenu u načinu finansiranja studija i funkcionisanja univerziteta, izostaju detaljnija objašnjenja i javne rasprave na ovu temu. Mnogi eksperti i profesori nam već dugo predstavljaju sufinansiranje kao efikasno i pravedno rešenje problema finansiranja studija, ali se na fakultetima na kojima je u nekom obliku uvedeno pokazalo da u praksi dovodi do daljeg raslojavanja i povećanja broja studenata koji moraju da plaćaju veliki deo školarine, a samim tim i dodatno ograničava dostupnost visokog obrazovanja i otežava položaj studenata iz porodica skromnijeg materijalnog statusa.

Model sufinansiranja podrazumeva formiranje linearnih rang lista, gde bi malom procentu najviše rangiranih studenata troškove studija pokrivala država, dok bi najveći procenat studenata dobio status sufinansirajućih. Oni bi, u zavisnosti od svoje pozicije na listi, morali da pokriju barem deo troškova studija. Studenti pri vrhu liste bili bi u obavezi da plate manji procenat školarine, dok bi oni lošije rangirani plaćali postepeno veći, do 90 posto. Studentima se ostavlja mogućnost ostvarivanja subvencionisanih kredita od strane države, što je model koji se pokazao kao izuzetno pogrešan u zemljama u kojima je već dugo na snazi, jer stvara dužnike, ograničava mogućnosti posle studija i predstavlja ogroman teret za mlade i njihove porodice, budući da su često potrebne godine da bi se otplatio, i to u uslovima u kojima niko ne garantuje brzo zaposlenje nakon završenih studija. Ovaj model, po kome se studenti rangiraju na osnovu svoje “efikasnosti“, drastično će smanjiti broj budžetskih mesta i prebaciti ogroman teret finansiranja na same studente. Do sada, studentske borbe i blokade su u nekoliko navrata uspevale da, izborivši se za minimalne ustupke, proces reformi malo ometu i uspore, ali je njihov pravac ostao stalan i vrlo jasan. Obrazovanje sve više postaje povlastica privilegovanih a ne pravo svih.

Za mnoge porodice u Srbiji, a naročito za one koje ne žive u nekom od univerzitetskih centara, potpuno je neizvodljivo da školuju svoju decu. Na njima je da obezbede ne samo novac za školarinu, već i za smeštaj i svakodnevne troškove života. Pritom, sadašnji sistem nema sluha za zaposlene studente, njima se ne izlazi u susret, tako da je vrlo teško izvodljivo da neko sam zaradi za svoju školarinu, a da pritom ne rizikuje niske rezultate i ponovno upisivanje godine na samofinansiranju.

14054126_1763081033946754_3804416734026225795_n

Po svemu sudeći, pored sve nepravde i nejednakosti koje će izazvati, najgore će udariti baš na studente najnižeg socijalnog statusa.

Kada su koleginice i kolege iz Novog Sada pokušale da na tamošnjem fakultetu organizuju tribinu na kojoj bi bilo reči o predlogu novog Zakona o visokom obrazovanju, uprava tog fakulteta nije dozvolila njeno održavanje. Time je studentima jasno stavljeno do znanja da im se negira pravo da se informišu i da raspravljaju o ovoj važnoj temi koja se direktno tiče njih samih, njihovih porodica i cele javnosti, kao i da ne smeju da problematizuju i iznose svoje mišljenje o obrazovnom sistemu i funkcionisanju fakulteta i univerziteta.

Kada je reč o borbi za javno finansirano i svima dostupno obrazovanje, ona otpočinje još 1992. godine kada je, pod izgovorom da država više nema dovoljno novca da u potpunosti finansira fakultete, donet zakon koji je uveo kategoriju samofinansirajućih studenata. Od 1994, kada je pomenuti zakon sproveden, svedoci smo kontinuiranog i agresivnog uvođenja mera koje nastoje da obrazovanje predstave ne kao javno dobro i univerzalno pravo, već kao ulaganje pojedinca u ličnu budućnost i nešto što će ga učiniti profitabilnim i poželjnim subjektom za budućeg poslodavca. Uspeh u studiranju ne meri se kroz učenje, istraživanje, sarađivanje i kritičko promišljanje stvarnosti, kao i aktivno učestvovanje u formiranju zajednice, već kroz što efikasnije probijanje i prodavanje, gledanje samo ličnih interesa i pobedu nad konkurencijom. Kolega više nije saradnik, već suparnik i takmac u trci za što bolje mesto na rang listi.

Implementacija Bolonje u Srbiji, smanjena ulaganja u obrazovanje i forsiranje preduzetničkog univerziteta nisu doveli ni do povećanja kvaliteta, ni do efikasnijih i boljih studijskih programa i napretka u nauci, kako nam je najavljivano, već su pogoršali položaj studenata i profesora, kao i smanjili dostupnost visokog obrazovanja. Predložene reforme i uvođenje sufinansiranja predstavljaće eskalaciju ovih problema i samo će pogoršati već očajno stanje u obrazovanju. Zato smatramo da je krajnje vreme da se uključimo u javnost i problematizujemo ceo postojeći sistem.

13237778_273560366315939_5846637390988625893_nTrenutno je aktuelno i na uvođenje modela dualnog obrazovanja u srednje škole. Takav model primoraće srednjoškolce da od svoje šesnaeste godine rade kao besplatna radna snaga za privatne firme, a sve pod izgovorom prakse i efikasnosti obrazovanja. Ne uzima se u obzir da će deca zahvaćena dualnim obrazovanjem biti determinisana jednom strukom bez mogućnosti sticanja novih veština za druga radna mesta. Obrazovanje se u ovom smislu ne shvata kao pedagoško polje u kojem je jedan od ciljeva i naučiti kako se uči, te pomoći učeniku da ostvari svoje potencijale i razvije se kao celovita ličnost, već prosto kao jedna od karika u korporativnom lancu, s ciljem obuke ljudskih resursa. Iako garancija radnog mesta u sponzorskoj firmi nakon završetka škole može delovati primamljivo, to se jedino može završiti stvaranjem armije nezaposlenih, usko specijalizovanih i niskokvalifikovanih kadrova s velikim teškoćama u pronalasku novog radnog mesta. Uvođenje dualnog obrazovanja u srednjim školama je usko povezano sa uvođenjem sufinansiranja na fakultetima, gde oba predstavljaju samo delove šireg procesa podređivanja svih nivoa obrazovanja tržištu, i stoga se, zajedno sa učenicima i profesorima srednjih škola, moramo suprotstaviti i njemu.

U obrazovnim ustanovama nema nikakvog prostora za relevantnu javnu diskusiju niti mogućnosti za institucionalno delovanje odozdo.

Iz prethodno navedenog jasno je da je neophodno da se u najkraćem mogućem roku organizujemo i kroz zajedničku edukaciju, planove i napore pružimo otpor merama koje su nam već sada nametnute, kao i onima koje su u planu. Moramo biti spremni ne samo da argumentovano analiziramo i kritikujemo ono sa čime se suočavamo već i da ponudimo alternativne modele i strategije u vezi sa celokupnim obrazovnim procesom. Kao inicijalna reakcija formiran je Studentski pokret Novi Sad, a njemu se sada priključuje i Studentski pokret Beograd.

spbNaš cilj je kvalitetno, javno finansirano i svima dostupno obrazovanje na svim nivoima, od predškolskih ustanova do doktorskih studija, čime želimo da ukažemo na važnost obrazovanja kao celovitog procesa. Mi zahtevamo da se naš glas čuje. Zahtevamo da budemo pitani. Zahtevamo da se otvoreno i javno raspravlja o pitanjima koja se tiču svih nas. Zahtevamo da budemo uključeni u donošenje odluka od kojih zavisimo. O našim životima i našoj budućnosti ne može se i ne sme se odlučivati bez nas samih.

Studentski pokret Beograd

https://www.facebook.com/studentskipokretbg/?fref=ts

Izvor fotografija: Facebook

Ostavite komentar