Ima nešto specifično u noći. Već od samog zalaska sunca, pa onda i sumraka koji čitav svet oboji u najlepše plavo, kao da svom tom lepotom nagoveštava kakva nam se magija sprema. Ja iskreno ni ne znam da li sam u stanju rečima da objasnim kako se osećam noću. Naročito kada tu noć provedem u dobrom društvu – koje mogu biti i samo ja, jer složićete se kada ste samom sebi dobro društvo, to je najveća radost. Mnogi me često ne razumeju šta ja to toliko radim do tri-četiri ujutru, zašto ne spavam, i kako je moguće da toliko nikad ne umem ranije da legnem. I kada me pitaju šta si radila, ja nemam bolji odgovor nego – uživala. Iskreno, nikada ništa epohalno nisam uradila u tom periodu, osim što sam istinski osetila svu sreću, smiraj, uzbuđenja i vatru ovog života. I što je najvažnije, često sve to podelila sa nekim dragim ljudima; a to je za mene iskreno možda i najepohalnija stvar u ovom životnom iskustvu. Kada bi ljudi svake večeri sedeli i gledali zvezde kladim se da bi ovaj svet bio mnogo lepše mesto.

Noć je tako mirna, tiha i sigurna. To je, rekla bih, ono što me toliko vezuje za nju. Za razliku od jutra čija mi mirnoća uopšte ne prija i dosađuje mi, sa večernjom se potpuno stopim i pronađem. Mislim da je to zato što noću ne moram nikome da polažem račune. Mogu da legnem na svoj čupavi tepih, nalaktim se na ogroman jastuk, upalim novogodišnje lampice, pustim muziku i pratim kako se boje svetiljki menjaju. I niko ne može da mi zameri. Mogu tako da ležim satima, razmišljam, osećam, smejem se, plačem, smišljam planove, zapisujem nove ideje, volim i želim. Noću sam najzahvalnija za sve ono što imam u životu. Tako mi često dođe da se ušuškam u mamin i tatin krevet, zagrlim ih i svojim telom im prenesem svu tu ljubav koja mi skače po telu u dva ujutru. Noću najviše osećam pripadnost svim ljudima i mestima koje volim.

U sitne sate nekako mi je najlakše i da se kajem za ono na šta baš i nisam ponosna, ili da razmišljam o svim životnim problemima koji te muče kada uploviš u dvadesete. Moraš imati trenutke kada ćeš obraditi negativne emocije i prihvatiti ih, a to mi nekako lakše pada kada za kraj tih napornih misli mogu sebi da kažem “hajde prespavaj, biće to sve bolje sutra”.

Noć je omiljena “lokacija” i za one koji uživaju u bilo kojoj vrsti umetnosti i stvaralaštva. Nikada se tako intenzivno ne poistovetim sa nekim fiktivnim likom, ili se zaljubim i potpuno izmestim u taj izmišljeni svet kao što to volim da uradim noću. Ono što me inspiriše posle ponoći kada čitav svet doživljavam svojom nežnijom stranom, može mnogo toga lepog i kvalitetnog sutradan da mi prizove u realan život.

Ovo doba “dana” stvoreno je za sve mističnosti kojima se uglavnom nikada ne bismo prepustili dok nas sunce greje. I dok ranoranioci najčešće odluče da prespavaju sav taj period, mi se zbližavamo, jedni drugima otvaramo, analiziramo, ispovedamo i često priznajemo ono što preko dana ni u ludilu ne bismo. Bliskost koja se između ljudi stvara u sitnim satima bilo da je ljubavna, prijateljska, porodična, emotivna, fizička, ili toliko duboka da jedni drugima zavirujemo u najskrivenije misaone predele, nešto je što se pamti. Kao da nas tama oslobodi svih nesigurnosti i pomogne nam da pobacamo maske. Noću se ne gledamo očima već srcem. Tada smo iskreniji, jedni druge ne osuđujemo, već imamo vremena i volje da pažljivo slušamo. Noću se najlepše grlimo i živimo najlepše živote.

mind
Jedna od meni najomiljeniijih filmskih scena iz filma „Večni sjaj besprekornog uma“ // Izvor: pinterest.com

Ljudi treba da se traže prema dobima dana u kojima uživaju. Za mene je lično to najzanimljivija i suštinski najvažnija podela među čovečanstvom. Često govorim kako nije fer što je društvo nametnulo to striktno radno vreme koje počinje u osam časova ujutru, jer mislim da “noćne ptice” nekako nikada ne mogu da se potpuno usaglase sa tim ranim ustajanjem. Što bi moja draga drugarica rekla “Ma Kiki, mislim da se nikada na rano ustajanje ne navikneš, samo postaješ umorniji”. Ja bih na to dodala i ispunjeniji, srećniji i inteligentniji. Raznorazna psihološka istraživanja dokazala su da su oni ljudi koji prikupljaju energiju Meseca kreativnija, specifičnija i senzibilnija ljudska bića. Iako mi se to bdenje do kasnih jutarnjih časova često obije o glavu sutradan ujutru, ono što ja živim noću vredno je svega. I zato moje drage osobe, ne ljutite se ako vas nekada probudim porukom u sitne sate. Ako mislim na vas u to doba znači da ste u mome svetu stvarno važni.

„Svi ljudi imaju zvezde, ali one svima ne znače isto. Za one koji putuju zvezde su vodiči. Za druge, one su samo male svetiljke. Za naučnike one su problemi. Za mog poslovnog čoveka one su bile zlato. Ali sve te zvezde tamo gore ćute. Ali ti, ti ćeš imati zvezde kakve niko nema…“ – Mali Princ, Antoan de Sent-Egziperi.

Ostavite komentar