Poznat vam je onaj znak, ‘Parental advisory – explicit content’? Siguran sam da jeste, viđali ste ga hiljade i hiljade puta. Iza njega se krije jedna sjajna priča.

Naime, u avgustu 1985. godine, organizacija po imenu ‘PMRC’ (Parents Music Resource Center), zgrožena tekstovima pesama koje su nazvane ‘Filthy 15’, odlučila je da na sve kasete/ploče koje su im se učinile podobnim, stavi upozorenje o eksplicitnom sadržaju. Stavili upozorenje jesu, ali prava namera im nije uspela – rokenrol je nastavio da živi.

Zašto je ta priča bitna?

 

 

Pre nekoliko godina, tačnije sredinom 2007. godine, u Beogradu je gostovao Blejz Bejli, bivši pevač benda ‘Iron maiden’. Razloga zašto nisam otišao na koncert ne mogu se setiti, ali ostao mi je u glavi jedan detalj koji sam sutradan pročitao u novinama. Nakon koncerta, reporterka koja je bila tamo ispred redakcije ‘Glasa Javnosti’ ili ‘Blica’ (davno je bilo), razgovarala je sa majkom i ćerkom o koncertu. Komentar dotične majke bio je (parafraziram) :

„Došla sam sa ćerkom ovde zato što je Blejz jedan od poslednjih primera pozitivnog bezobrazluka, želim da joj prenesem taj duh.“

Tada sam imao nepunih 19 godina. Sada sam na pragu 27. I ne prođe dan a da se ne zapitam šta se dešava sa ljudima? Svi živimo ‘urbano’, ‘brzo’, pričamo o nekakvoj snazi, mladosti, ludosti – a na prvi nagoveštaj nečega što ima makar malu naznaku ozbiljnosti, bežimo podvijenog repa daleko, verujući da beg rešava sve. Umesto suočavanja sa situacijom onakvom kakva jeste, i ulaganjem makar malo truda da probamo da je ispravimo, krijemo se iza alibija, i u korenu sečemo bilo kakvu mogućnost neuspeha.

Razlog? Navikli smo na ravnu crtu. Navikli smo da su nam svi dani isti, i sve što nam makar malo remeti u glavi već razrađen sistem, odstranjujemo, koliko god to potencijalno dobro ili loše bilo. Krijemo se iza opravdanja, krivicu svaljujemo na one koji su tu gde su zato što mi patimo od nedostatka ambicije. Zube pokazujemo do prvog udarca. Nakon njega, stajemo u red i pronalazimo ‘svoje mesto pod suncem’, jer smatramo da bi nas još jedan neuspeh ubio. A iz vida gubimo činjenicu da su najbolje priče one koje smo sami ispričali, stvorili.

Da bi bio čvrst koliko jeste, čelik se mora iskaliti. Mora proći određenu količinu udaraca, promena… ali kad se iskali, svoju čvrstinu ne menja. Nije ništa drugačije ni sa nama. Dok budemo bežali od suštine, dok nam je bitniji ukrasni papir od sadržaja paketa, i dok sami sa sobom ne shvatimo da mladost upravo i služi za greške – do tad će nama vladati trendovi kakvi su trenutno aktuelni.

A ja ću se, sa kolegama, hvatati za glavu jer između nas i nekih drugih „novinara“ stoji znak jednakosti…

Inače, ako vas zanima, ovaj tekst zaista jeste pročitali na sopstvenu odgovornost. Sve što radite, a da ima bar malo bunta u sebi, jeste rizično…

Imperija jednoličnosti poprilično je jaka. Na nama je da probudimo nadu, uzvratimo udarac i dopustimo sili mladosti da preuzme. Tako se gradi bolji svet. Onaj o kom smo svi kao klinci sanjali. I onaj o kom neki od nas još uvek sanjaju.

Ostavite komentar