Hrvatska pevačica Vesna Pisarović nakon dugogodišnje karijere u pop muzici šokirala je muzički svet kada se krajem 2000. godine potpuno okrenula džezu. Trenutno živi u Berlinu gde sarađuje sa mnogim velikanima džez muzike. Novi projekat „The Great Yugoslav Songbook“, koji će ljubitelji džeza na ovogodišnjem 32. Beogradskom džez festivalu moći da čuju, obuhvata istraživanje nasleđa popularne muzike u SFRJ iz 50-ih i 60-ih, popularni repertoar – big bend balade, evrovizijske pesme, šansone, tvist i rani rok – u novim tumačenjima. Zajedno sa svojim džez kvartetom, predstaviće će se publici 27. oktobra u sali Amerikana Doma omladine Beograda.


Posle duge i zapažene karijere u pop muzici, krajem 2000-ih ste napravili zaokret, preselili se u Berlin i  posvetili studijama džeza, počeli da stvarate karijeru u tom žanru. Šta je bio glavni pokretač i motiv da „počnete iz početka“ sa muzikom, odnosno da gradite karijeru u drugom muzičkom smeru? Kako sada, nakon izvesnog broja godina gledate na tu odluku i koje od ciljeva koje ste tada sebi postavili ste i ostvarili?

Vesna Pisarović: Ako u životu zaista postoje radikalni zaokreti, odnosno, doslovno, preobraženja, onda mogu iskreno da tvrdiim kako sam i ja iskusila jedno. Do džeza sam s jedne strane dolazila postepeno kroz godine, osluškujući, studirajući, upoznajući se sa različitim imenima i stilovima, s vokalnim džezom, bi-bapom, fri-džezom, džez-rokom, od recimo Bili Holidej do Koltrejna i Stiv Lejsija. No ipak, to je tokom godina bio jedan, takoreći, užitak sa strane za vreme učestvovanja u mašineriji pop muzike. Međutim, tokom jedne davne posete Berlinu u jednom malom klubu, čini mi se da je bio B-Flat, imala sam priliku da čujem slavnog džez improvizatora na saksofonu Petera Brotcmana u duetu s bubnjevima. Dakle, samo saksofon i perkusije, bez ikakvih drugih dodataka, pogotovo bez šećera kao aditiva: i energija koju sam te večeri doživela slušajući ovu minimalnu formu, intenzitet muziciranja, ekspresivnost i inventivnost, bili su nešto što nikada do tada nisam muzički iskusila. I u neku ruku, nakon toga više nije bilo povratka. Jer kako sam već neko vreme razmišljala kako da obogatim i transformišem pop izraz u kome sam se našla, odlučila sam da se upišem na studije džeza, prvo dodiplomski, pa postdiplomski, i uz selidbe po Evropi, nova poznanstva, nove muzičke sredine i mogućnosti, jedna je stvar vodila do druge i nekako sam se našla usred evropskog, odnosno nemačkog ’džez kruga’. No, iako sam pritom zamrznula svoje bavljenje pop muzikom, nisam nikako od nje odustala: i još uvek zapravo spremam nekoliko projekata kojima bi se izrazila više u tom smeru. Jer nije stvar u tome da upoređujem džez i pop na jedan jedostavan način, tako da kažem da je jedan zanimljiviji jer je kompleksniji od jednostavnih formi ovog drugog. Reč je o dva različita izraza, od kojih svaki ima svoj intenzitet i svoju čar.

Da li je i koliko bilo teško osvojiti (istu i/ili novu) publiku drugačijim muzičkim izrazom? Predstaviti svoj novi muzički pravac kolegama i kritičarima?

Budući da sam u Nemačkoj, a prethodno u Britaniji i Engleskoj, kretala od početka, tamo moja prošlost u pop muzici nikako nije bila prepreka: naprotiv, čak sam shvatila da to ljudi vrlo često pozitivno percipiraju, odnosno da to mogu koristiti kao svojevrsnu prednost. Jer, bavljenje džezom u evropskim krugovima, osim što je materijalno poduprto različitim državnim izdacima, stipendijama, i slično, zapravo je takođe neposredno izloženo tržištu i njegovoj logici. A tržišne su vrednosti takve da što je proizvod komercijalniji, to je takođe i više valorizovan, što mnoge džez muzičare nažalost usmerava i ka različitim kompromisima sa izrazom, formom, i tako dalje. S druge strane, na našim prostorima se ipak bavljenje muzikom percipira donekle drugačije, uz vrlo snažan jaz između mejnstirma, odnosno estrade, i svega onoga što bi bila alternativa, a  gde jednako spadaju i džez i pank. Ovde tako nailazim na mnogo više čuđenja, čak i predrasuda, jer su granice ove dve sfere toliko jasno zacrtane i branjene, da je prelazak iz jedne u drugu nezamisliv. No, na kraju krajeva, verujem da muzika koja poseduje neku neposrednost je sposobna da razbija takve barijere.

unnamed-1Šta je bio Vaš najveći profesionalni izazov do sada? A šta doživljavate kao najveći uspeh do sada?

Verovatno ovaj poslednji projekat “The Great Yugoslav Songbook”, odnosno, u prevodu, “Naša velika pesmarica”, budući da je počeo kao nešto za šta sam verovala da će biti lako izvodljivo, jer, za razliku od klasičnog džez repertoara, pevanje pesama na maternjem jeziku činilo mi se jezički i tehnički neuporedivo lakše nego sve ono s čime se borim u jednom jeziku koji mi to nije. No, kako se projekat razvijao, shvatila sam koliko je taj stav bio naivan: ne samo zbog muzičara koje sam pritom pozvala na saradnju i koji su uspostavili jedan i te kako visok nivo muzičkog dijaloga, već i zbog toga što je sam taj materijal, dolazeći iz nekih drugih razdoblja i nekih drugih pristupa pesmi, tešku i glasu, zahtevao zapravo da iznova izumim sopstvenu tehniku i pristup pevanju na našem jeziku. Tako sam dugo tražila neki zvuk i izražaj ne bih li, ne samo dostojno dotakla taj specifičan zvuk šansonjera i pevača i pevačica pedesetih i šezdesetih, već i prevela takav jedan izraz u nešto savremeno. Sam taj proces bio je jedan svestran put učenja, tako da, uprkos velikoj samokritičnosti što se tiče rezultata, zaista mislim da je završiti ovaj projekat bio neizmeran uspeh.

Sarađivali ste i sarađujete sa mnogim muzičarima – koje saradnje su Vam najviše značile i bile najveći podsticaj u stvaralaštvu? Sa kim biste želeli da sarađujete u budućnosti?

U svim muzičkim saradnjama u koje sam se do sada upuštala, odnosno na kojima još uvek radim, moram priznati da su se stvari uvek odvijale vrlo neusiljeno i spontano, kroz neka neposredna poznanstva i zanos zajedničkog muziciranja ili diskutovanja o projektima, što je upravo posledica izloženosti jednoj veoma bogatoj i živoj sceni kakva je ova berlinska. Tako sam ovde imala priliku zaista direktno da pristupiim muzičarima iz najrazličitijih niša i podscena, ali i takođe najrazličitijih nacionalnosti: od recimo Claytona Thomasa, australijskog basiste, koji je zaista nezaobilazno ime svetske improvizovane muzike, do Gerharda Gschlößla, nemačkog tromboniste koji je vrlo značajan na berlinskoj i nemačkoj slobodnoj džez sceni, do nekih starih majstora nemačkog džeza poput Wolfganga Schmidtkea i Petera Weissa, ali i svetskih velikana poput američkog bubnjara nastanjenog u Parizu, Johna Betscha, poznatog po dugogodišnjoj saradnji sa Steveom Lacyjem, kao i Chrisa Dahlgrena, njujorškog kontrabasiste s berlinskom adresom koji je sarađivao s Anthony Braxtonom i mnogim drugima – sa ovom dvojicom potonjih inače vodim jedan projekat dekonstrukcije tradicionalnog repertoara džez standarda nazvan “Petit Standard”. A što se tiče saradnje na ovom projektu, ne treba posebno isticati da je mogućnost zajedničkog muziciranja s Gregom Cohenom, slavnim dvojcem iz The Necksa, Chrisom Abrahamsom i Tonyjem Buckom, ali i svima ostalima koji su ovde pridoneli, nešto neverovatno i zaista ispunjujuće. Verujem, svakako, da će se neke od ovih saradnji nastaviti i dalje, na nekim tajnim projektima koji su u pripremi.

Vaš prvi džez album posvećen je muzici Elvisa Prislija – recite nam nešto više o ideji i procesu rada na njemu.

Iskreno govoreći, sve je nastalo kroz jednu običnu slučajnost, odnosno slučajan pronalazak. Moram priznati da nisam nikada bila neki veliki fan, i osim same slike ‘Kralja’, nisam preterano ni poznavala njegovu muziku. No, uz jednu slučajnu posetu berlinskom buvljaku, zaintrigirao me je dizajn omota njegovih ploča, da bih na tim kupljenim vinilima kasnije otkrila takođe jednu vrlo zanimljivu riznicu ukrštanja najrazličitijih stilova, svojevrsnog Elvisa pre Elvisa, koji nije samo Kralj rokenrola, već neko ko sažima čitavu istoriju američke muzike, od bluza, do gospela, folka i kantrija, crkvene muzike, blugrasa, i ostalog. I, naravno, to je bila jedna instantna inspiracija za jednu zaigranu muzičku dekonstrukciju, negde između džez formi i improvizovane muzike, uz muzičare poput Gerharda Gschlößla, Stevea Heathera i već spomenutog Claytona Thomasa.

Ovih dana izlazi Vaš novi album „The Great Yugoslav Songbook“, koji će ekskluzivnu premijeru pred srpskom publikom imati na Beogradskom džez festivalu – recite nam nešto više o albumu i muzičarima sa kojima ste tom prilikom sarađivali?

Najkraće govoreći, „The Great Yugoslav Songbook“ ili «Naša velika pesmarica» predstavlja jedan zbir nepostojećih ili čak nemogućih ‘standarda’ iz razdoblja jugoslavenske pop muzike pedesetih i šezdesetih godina. Reč je, naravno, o ironičnoj referenci na „The Great American Songbook“ koji je, kao što znamo, jedna od osnova za čitav razvoj džeza. A razdoblje kojim se ovde bavimo, dakle jugoslavenske pedesete i šezdesete – do kojih sam takođe došla kroz niz slučajnosti, a prvenstveno kroz poznanstvo sa slavnom pesnikinjom jugoslovenskog popa Majom Perfiljevom – same su po sebi veoma fascinantne i na različite je načine iz njih moguće povući paralelu s kompleksnim razvojem džeza. Jer, u prvom redu to je muzika koja je okarakterisana jednom heterogenošću i raznolikošću, odnosno to je jedan pravi mali karusel najrazličitijih stilova i najneprirodnijih mešanja: jer tu nalazimo i big-bend balade i sving aranžmane, i tvist i francuske šansone, i vokalne sastave i kruner šlagere, pa sve do latino ritmova koji se smeštaju usred Mediterana. Dakle, jedna sveopšta hibridnost, gde, usput, kaveri i pozajmice imaju jednaku važnost kao i autorska dela. Takav šaroliki materijal učinio mi se odličnim za jedan savremeni pokušaj kavera, ali uz ironičan, dekonstruktivan pristup, odnosno, uz džez i improvizaciju, te vrlo izokrenute savremene aranžmane. Odnosno, takav prevod činio mi se i prirodnim, budući da je i sam džez jedna muzika koja nastaje upravo kao hibrid i kao kopija, i možemo se setiti pritom načina na koji Charlie Parker, Thelonius Monk ili Dizzie Gillespie pristupaju svemu onome što dolazi pre, dakle, muzici dvadesetih i tridesetih, svim tim popularnim radijskim, filmskim ili brodvejskim pesmama, ne zato da bi ih verno obradili ili kopirali, već da bi im poslužili kao radni materijali za eksperimente, improvizaciju i dalji muzički razvoj. Ono što smo mi ovde pokušali s jugoslovenskim kaverima nešto je slično, iako uz jedan očiti ironičan dodatak, jer jedan „The Great Yugoslav Songbook“ u nikakvom slučaju ne pretenduje na to da utemelji neki kanon, koji bi onda dalje poslužio kao rezervoar muzičkih obrada i eksperimenata, već jedino na to da pokaže da je postojalo jedno razdoblje i jedan pristup koje zaista otvoreno dovodi u pitanje neprikosnovenost autora i originala. Stoga i ove naše ‘obrade’ ne pokušavaju ni na koji način ostati verne svojim originalima, jer su i ti takozvani originali sami po sebi već kopije.

A što se tiče muzičara koje sam zapravo već i navela – od Grega Cohena do Chrisa Abrahamsa i Tonyja Bucka, preko Gerharda Gschlößla, ali i Francesca Bigonija na saksofonu i dieba 13 (Dietera Kovačiča) na gramofonu i živoj elektronici – moram da isktaknem da je ovom celom priredbom, odosno ovom šarolikom družinom, zapravo uz svu demokratiju ideja i razmena, čitavo vreme na jedan nenametljiv i divan način dirigovao prvenstveno Greg Cohen sam. Uz sva svoja pop iskustva i saradnje s najrazličitijim producentima, nisam do sada imala prilike da svedočim jednom muzičkom geniju koji je sposoban sažeti i izneti tolike ideje ad hoc, na licu mesta.  Što je takođe bio i slučaj na zagrebačkom nastupu pre nekoliko dana. Tako da se zaista radujem koncertu u Beogradu – repertoar će, naime, ostati isti, no ko zna šta će se još u međuvremenu izokrenuti!

unnamed-2

Ostavite komentar