Sedim na ivici prozora, pušim cigaru i razmišljam kako bi reagovala ona gospođa što prolazi ispod kad bih joj bacila opušak na glavu. Nasmejem se naglas na tu pomisao. Na plavom nebu vidi se trag koji ostaje iza aviona. Setim se kako sam kao dete zamišljala želju kad prođe avion, pa se uozbiljim. Ugasim cigaru, ustanem kao na svečanoj zakletvi. Naglas izgovorim: Želim da položim ispite u junskom roku.

Znam, i ti želiš isto to, pa ne moliš avionski trag da ti ispuni želju. Ti uzmeš knjigu u ruke. Znam, ali ne moraš da kvariš trenutak.

Hajde da opet gledamo u plavo nebo. Možemo zajedno da maštamo. Možemo da sedimo na ivici prozora i posmatramo oblake šašavih oblika, da pratimo kako se tragovi aviona ukrštaju i posle koliko dugo vremena nestaju. Možemo za svaki trag da pomislimo istu želju: da položimo ispite u junskom roku.

Čekaj. Neko zvoni na vrata.

„Hej“, smeška mi se zavodnički. Naslonio se na dovratak, polako me odmerava, pa me onako ohbožeistopićuse pogleda, pre nego što spusti poljubac na moje usne. Znam, ovo zvuči sasvim kliše. Radnja dostojna ljubavnog romana koji ti ponude na trafici kad kupuješ žvake. I meni zvuči isto, ali nemoj da kvarimo trenutak.

Foto: variety.com
Foto: variety.com

Sunce je otišlo na spavanje. Otišao je i On, a ja se vratila na dobro poznatu ivicu prozora. Posmatram neonske reklame koje obasjavaju lica prolaznika. Nedelja je veče, sasvim zadovoljavajući završetak jednog mirnog, opuštenog dana. Sutra počinje junski ispitni rok. Pitaš me: Kako misliš da ti avion pomogne ako do danas nisi počela da učiš? Evo, krećem. Čekaj, vidim onaj bilbord na kom reklamiraju novu čokoladu sa malinom. Idem do prodavnice. Mnogo mi se jede čokolada. Povećaće mi koncentraciju pred učenje, obećavam.

„Eej!“, okrećem se i ne verujem šta vidim. Cela ekipa na okupu, sede kod česme, na našem starom mestu. Nisu se okupili već mesecima, mora da je ovo neki znak. Pojedem čokoladu dok se dovlačim do njih. Oduševljeni su što me vide; odmah oslobađaju mesto u sredini, tamo gde najviše volim da sedim. Imaju i pivo, ne mogu da odbijem ovaj poziv. Samo pet minuta.

Stari gradski sat otkucava ponoć. Užas, u veku kada je sve digitalizovano, mi imamo taj jezivi časovnik. Setim se Pepeljuge, pa pomislim kako i ja treba da potrčim kući pre poslednjeg otkucaja. Doduše, ne da bežim od princa, nego da se vratim na mesto zločina. Iznenađujuće, ali pomaže mi ovaj način razmišljanja. Žurka kod česme je u punom jeku, a ja se tajanstveno povlačim u svoje odaje.

„Šta to radiš?”, zablenuo se u mene drug. Nisam ni primetila da sam ustala i izvodila nešto što je trebalo da bude šunjanje i moj neprimetni odlazak. Poražena, ponovo sednem i uzimam gutljaj piva.

Dva je časa posle ponoći. Počela sam da zevam, ali još mi se ne ide kući. Mislim da bi mi bilo lakše da me zaista čeka neki leš u stanu, a ne ona knjižurina na radnom stolu. Pitam se što li sam uopšte upisala fakultet. Postoji toliko drugih opcija, toliko genijalaca koji su se sasvim dobro snalazili i bez godina blejanja na visokoobrazovnim ustanovama. Ne kažem da sam ja neki genije, ali sam možda mogla da budem da nisam upisala fakultet.

Photography copyright California State University, Stanislaus. Photo by Cary Edmondson
Photography copyright California State University, Stanislaus. Photo by Cary Edmondson

Neki klinac je seo pored mene, ali ga ne bih primetila da nije počeo da bljuje po mojim patikama. Fuj, današnja omladina ne zna ni da pije. I nije neki način da me otera kući, ali ne mogu da sedim u ispovraćanoj obući.

Istuširala sam se, oprala kosu, obrijala noge, nalakirala nokte… Možda ću ovako mirišljava moći da do ujutru iščitam svo gradivo. Oprezno se približavam stolici, ali mi neki miris golica nos. Nisam očistila patike. Znam da imam gomilu druge obuće, ali baš sam u ovim planirala da idem na ispit. To su moje srećne patike! Okej, tek sad vidim koliko je stan u neredu. Opraću patike, a onda moram da raspremim ormar, planiram to već mesecima. Mogla bih i da usisam, čak i da operem sudove. Znam, tri ujutru je, ali vidiš da imam nalet inspiracije.

Sunce se budi. Mislim da nikad nisam gledala svitanje. Poneću knjigu na ivicu prozora, pa ćemo zajedno da posmatramo taj filmski prizor. Pogledaj, stvarno izgleda neverovatno. Novi dan, novi entuzijazam. Mogu ja to, tri stotine strana za manje od tri sata. Čitam i sadržaj i uvod, a onda se setim da nisam spavala. Čežnjivo bacim pogled na krevet, a on me sa još većom čežnjom doziva. Dobro, samo pet minuta…

Zvoni mi telefon. Odbijam da poverujem da je već prošlo dva i po sata, izlećem iz kreveta i javljam se.

„Gde si ti? Je l’ to spavaš? Nisi čula šta se desilo? Profesor je slomio nogu, odlaže se ispit! Ozbiljno ti kažem, sinoć je pao niz stepenice i neće moći da dođe naredne dve nedelje. Svi smo…”

Prekidam vezu u pola rečenice. Znam da sam sebična, ali pusti me da uživam u ovom trenutnom osećaju slobode. Avioni, hvala vam!

Izvor naslovne fotografije: pinterest.com

Ostavite komentar